Странице

уторак, 25. фебруар 2014.

Kafana Kovač



Ne tako davno bila sam u Kovaču, na jednoj privatnoj proslavi. Tada nisam obraćala pažnju na ovu kafanu, bila sam isuviše uzbuđena zbog našeg malog porodičnog slavlja. Drugih gostiju nije bilo, samo mi i tamburaši do sitnih jutarnjih sati. Tada nisam mogla da doživim ovaj restoran u njegovom svakodnevnom izgledu. Skoro me je prijatelj iz Hrvatske podsetio da obavezno moram da „obradim“ i Kovač. Pa kako se o njima priča i u komšiluku, tako sam se uputila na Voždovac.

Bulevar Oslobođenja, kuća na raskrsnici koja odudara od okolnih zgrada i u njoj poznata stara kafana. Dugo sam razmišljala da li da napišem restoran, ipak kafana je prava reč. Osam decenija, na mestu stare kovnice, postoji ova kafana. Sami za sebe kažu da su „savremeni etno restoran“.

I već na samom ulazu osetila sam onaj pravi miris kafane, koji me je podsetio na dedu i neku staru kafanu u selu, u koju bi nas on vodio na večeru. Bili smo klinci i to nam je  bio doživljaj, otići u kafanu. Lagano se vučem za hostesom do stola. Pokušavam da „upijem“ pregršt detalja koji krase ovu kafanu, a opet pripadaju baš tu. Starinski lusteri sa čipkanim abažurima, ćilimi na podu, prigušeno svetlo, stari mlin za kafu, domaća pogača i naravno čekić i nakovanj. Na stolu je saksija sa cvećem i kuver- domaći hleb i kajmak. U uglu svira harmonika i tamburica poznatu melodiju Zvonka Bogdana. Sa strane se nalazi zid sa vinima. I dalje me zbunjuje taj miris, do sada se nikada nisam zapitala na šta to baš sve stare kafane jednako mirišu?

Na meniju baš sve! Izbor beskrajan, ali to i nije iznenađenje. Kovač je nadaleko poznat po pečenju ispod sača, raznim leskovačkim gurmanlucima, rebarcima, butkicama, jagnjećim i telećim kotletima i vešalicama. Za one koji su više za restoranski meni tu je i selekcija pilećih i ribljih specijaliteta, kao i biftek pečen na ćumuru sa raznoraznim sosovima.

Očekivano biftek sa sosom od tartufa je savršen. Ono što je meni ulpšalo dan je selekcija vina. Vina iz celog sveta kao i domaća i vina iz regiona, krase podrum ove kafane. Izbor je beskrajan od pristupačnih vina do onih skupih koje sebi možemo da priuštimo samo u specijalnim prilikama, a poneka ni tada. Uz muziku Zvonka Bogdana izbor ne može da padne na nešto drugo osim Cuvée No. 1. 

Kovač u svojoj ponudi ima i vina za poneti, tačnije možete kupiti bilo koje vino iz njihovog podruma po ceni dobavljača i uživati u njemu u kućnoj atmosferi. Prelazim brzo pogledom po vinskoj karti. Iako je u ponudi Pošip, nažalost nemaju Pošip jedne male vinarije koji sam davno pila i više ga nigde ne mogu naći. Ja svoju potragu nastavljam, a vi svratite u Kovač, sigurna sam da ćete dobro jesti i na trenutak pobeći u neko sećanje u koje će vas odvesti mirisi i ukusi ove kafane.

Prijatno!

Ocena: Devet


петак, 21. фебруар 2014.

Intergalactic Diner


U bivšem hotelu Jugoslavija, na Novom Beogradu, otvoren je drugi Diner iz ovog lanca. Kako sami za sebe kažu, cilj im je da prave najbolje hamburgere u galaksiji.

Po ugledu na dajnere u SAD-u napravljen je i enterijer ovog mesta. Ulaz krasi velika neonska reklama. U unutrašnjosti se nalaze crvena kožna sedišta koji podsećaju na sedišta u vozu. Na svakom stolu postoji jukebox mašina koja pušta muziku po vašoj želji, a obradovalo me je i saznanje da novac od jukeboxa ide u dobrotvorne svrhe.

Čim sam ušla, u glavi mi se vrti muzika iz filma Brilijantin. Imam utisak da se i sama nalazim u nekom filmu iz 60-ih i to mi se sviđa. Ne skidam osmeh sa lica.

Hamburger, hamburger i opet hamburger, a tako mnogo mogućnosti. Čitam meni i na svu sreću i mala slova ispod :) "Ne primamo kartice." Time je moja narudžbina ograničena na količinu novca koji imam u novčaniku. Dobro je jedino to što cene ovih hamburgera nisu visoke. Lista je dugačka. Na meniju se mogu naći obični, pileći, vegeterijanski hamburgeri. Moja odluka pada na juneći hamburger sa mocarela sirom, i naravno Coca-Cola. Primetićete već da ne volim mnogo da eksperimentišem sa svojom hranom i uglavnom biram "dosadne" kombinacije. Ljubazni, mladi konobar donosi hranu vrlo brzo. Pomišljam kako je verovatno student, pa konobariše za džeparac. Hamburger je sočan sa izbalansiranim ukusima mesa, sira i sosova. Uz hamburger, ovde poslužuju pohovane kolutiće sira i krompiriće.

Za sve one koji obožavaju američke palačinke, kao ja, evo mesta gde ih služe!

Za kraj, dobijam obećanje od konobara da će uraditi nešto po pitanju platnih kartica. Ipak pre nego što odete, proverite da li imate dovoljno keša u novčaniku.

Opšti utisak: Romantično, slatko mesto sa dobrom i ukusnom brzom hranom. Preporučujem svima, bez obzira na godine, ovo mesto će vam se svideti!

Ocena: U kategoriji dinera, ocena devet.

субота, 15. фебруар 2014.

Dan zaljubljenih u Fridi

Iako sam o Fridi već pisala, 14. februara sam opet posetila ovo mesto sa svojim dragim mužem kako bih proslavila dan zaljubljenih. Iako će me mnogi ispraviti i reći da danas slavimo Sv. Trifuna, i iako mi je pop okadio ulaz, ja slavim Dan zaljubljenih i ćerkin imendan. Tolerancija, neka svako slavi šta želi!

Oko pola deset, ekipa se tek okupljala. Sređene cice sa svojim jačim polovinama, neke u skroz opuštenom fazonu, dok su se neke odlučile za haljine i štikle. Ni onima koje nisu imale jaču polovinu, nije smetalo da dođu u ženskom društvu i dobro se zabave. A neke i nisu otišle kući same.

Konobari su užurbano nosili crvene, žute, plave koktelčiće, flaše vina i čuvene "fridine" tapase. Ubrzo se i šank napunio. Mesto za šankom je ovde možda i traženije. Tu je centar dobrog provoda... Malo piješ, malo đuskaš, napraviš jedan đir okolo i opet sve ponovo. Sami frajeri osmatraju situaciju, a devojke, koje su kao došle da se same provedu, ih kao ne primećuju. I tako do drugog ili trećeg koktela kada počinje mešanje i svi su u društvu sa svakim.

Hranu, koja je uvek u Frdi sjajna, stavljam u drugi plan. Večeras je bitna atmosfera. Light večera, salata sa piletinom i svežim spanaćem i flaša Jelić Morave. I puno, puno dobre zabave. Na prve taktove "Bla bla" benda masa oduševljeno uzvikuje, devojke se gibaju još jače a frajeri pogledom odobravaju.

Nakon što je konobarica odnela tanjire, ustajem i ja, a Frida se puni i onima koji nisu rezervisali stolove pa stoje u nekom međuprostoru, i oni đuskaju i pijuckaju svoje piće.

Lagano odlaze oni koji su došli samo zbog večere i oslobađa se par stolova. Moja beba bezbrižno kući spava, pa ja mogu sebi dati malo oduška i ostati do ranih jutarnjih sati. Za stolom pored nas smeštaju se Italijani i sa svojim već poznatim zavodničkim forama vrše pohod na sve što je žensko u Fridi. Zanimljivo ih je gledati, idu od ekipe do ekipe nazdravljaju, svakoj devojci nešto dobacuju, nude piće i ubrzo i oni dobijaju žensko društvo.

Malo dalje vidim da su svratili i jedan poznati glumac i pevač sa svojim devojkama da malo i oni "prozuje" kroz Fridu.

I nakon trećeg bloka pesama, vreme je da se krene kući. Ja sam se odlično zabavila. Probajte jedan vikend i vi!

Ocena: Provod čista destka!

среда, 12. фебруар 2014.

Comunale


Jednog običnog četvrtka u februaru mesecu opet sam se odlučila za reku. Kako je malo zatoplilo izbor pada na Caffe e Cucina Comunale. Italijanski restoran koji sam u svojim pohodima na Beton halu nekako uvek nenamerno zaobilazila.

Ulazim u sivi prostor, na levom i desnom zidu poređana vina, u sredini šank sa josper peći i na zidu iznad njega okačene pršute. Primećujem da su na mnogim mestima postali moderni dugački stolovi (visoki ili niski) koje delite sa nekim. Nisam sigurna da mi se sviđa da za vreme ručka ili večere delim svoj prostor sa nekim drugim.

Na ulazu nas dočekuje konobar. On već zna da sam rezervisala sto za nepušače, valjda zato što vidi da sam sa bebom. Pokazuje mi na jednu stranu restorana i pušta me da sama odlučim gde mi se sviđa da sednem. Kako to obično biva, za oko mi je zapao baš sto za kojim su do tada sedeli ljudi, koji sada odlaze. Iako je bilo drugih postavljenih stolova, ovom divnom čoveku nije bio problem da mi očisti i da baš taj sto.

Upala sam ovde u nekom intermecu, vreme ručka je već prolazilo i mesto se lagano ispraznilo. Pored nas, u pušačkom delu su sedela dva gospodina. Sa zvučnika se čuo neki blagi instrumental i čudno ta tišina i opuštena atmosfera su mi baš prijali.

Konobar je lagano doneo kuver-pecivo i posudu sa maslinovim uljem i balzamikom. Na stolu se nalazi još i začinsko ulje i krupna sol. Lagano prelistavam klasičan italijanski meni. Supa dana, potaž od bundeve, zvuči primamljivo. Preskačem ponudu mesa, ovog puta želim da jedem nešto klasično italijansko. Molim Vas taljatele sa gamborima i tikvicama u sosu od šafrana.

Supa od bundeve je bila dobar izbor. Na početku se učini da je u pitanju klasična kremasta supa od bundeve, ali na kraju zaostane dozirani ljutkasti ukus u grlu. „Al dente“ taljatele poslužene su u bakarnom tiganju, sa ukusnim gamborima i samo blago blanširanim tikvicama, koje su sačuvale svežinu. Sos je blagog ukusa, vrlo malo šafrana se zapravo i oseća. To mi se dopada, obično kuvari preteraju sa šafranom.

Ne znam zašto sam dugo zaobilazila ovo mesto. Vratiću se uskoro da probam neku od pizza… Preporučujem svima koji su za vrhunsku italijansku kuhinju.

Prijatno! 

Ocena: Osam!

недеља, 09. фебруар 2014.

TORO Latin Gastrobar


Savsko pristanište, nekada magacini, zapušteni i prljavi, sada mesto gde se nalaze najpopularniji restorani i klubovi naše divne prestonice. Pobeći od buke na reku…Dobro opet u buku, ali ovog puta onu koja prija ušima. A ono što vidim prija mojim očima. Na trenutak me vraća na nezaboravan provod u Majamiju. Visoki plafoni i beli ventilatori, jednostavne arhitektonske forme.

Napolju je zima a ja sedim na terasi, gledam u vodu i pijuckam belo vino. Verovatno ste do sada primetili da uvek uživam uz belo vino. Za barskim stolom primećujem svog omiljenog političara, a preko puta sedi i poznati televizijski voditelj. Dakle, mesto je za kratko vreme postalo baš popularno.

Nisam ljubitelj koncepta „small bites“, ali to ovde zaista „radi“, naročito ako ste kao ja došli u velikom društvu, onda možete probati skoro sve sa menija. I dok završavam sa poručivanjem hrane, imam utisak da konobara znam već duže vreme. Sve pohvale za ove divne ljude! Zaista umeju da ostvare kontakt.


I dok čekam da stignu đakonije sladim se domaćim naćosom i pateom od crnog pasulja sa sirom.

A onda počinje more raznoraznih ukusa koji se na neki čudan način ovde dopunjavaju. I nije bitno da li je riba ili biftek, da li su enpanade ili takosi ili možda kokas sa pečurkama i kozijim sirom. Uz standardnu Cezar salatu bukvalno se davim u krckavim gamborima. To je jelo koje svako ko poseti Toro bar mora da proba. I moja preporuka, odmah naručite duplu porciju jer vam jedna neće biti dosta, bez obzira da li ste došli sami ili u društvu. 

Samo na ovom mestu nakon gambora mogu da pređem na pikantne ražnjiće bifteka i da mi to bude potpuno normalno i prirodno. Na kraju, ako ste se uvek pitali kakvog su ukusa ti čuveni španski „ćurosi“, ovde ih možete probati i njima zasladiti dan.

Ono što mi se posebno sviđa kod ovog mesta je što je prostrano i svetlo. Ukoliko ipak nije dovoljno toplo za sedenje napolju, unutra se nalazi divan prostor sa visokim plafonima i otvorenom kuhinjom, tako da možete da se zabavljate gledajući kako vam pripremaju najomiljenije zalogaje.

Nepušački deo je zaista bez duvanskog dima, pa je stoga ovo mesto pristupačno i roditeljima koji imaju malu decu, a ne žele da propuste moderna gradska dešavanja.

Za ljubitelje, a ja to nisam, možete dobiti i suši!

I na kraju, čak i ako niste gladni svratite na piće, jer je atmosfera sjajna!

Prijatno!

Ocena: Devet.


петак, 07. фебруар 2014.

Smokvica-Dorćol


Na Dorćolu, u predratnoj kući, nalazi se kafe-restoran Smokvica. Bašta ovog restorana uvek je prepuna nekih „cool“ ljudi. Svi deluju opušteno i konobari u svojim starkama i gosti. Ovde izlazi onaj drugi deo Beograda, oni kuleri koje baš i ne zanima šta drugi misle o njima, a opet o svakom detalju su dobro razmislili ne bi li postigli baš taj „baš me briga“ izgled. Moderne cice sa firmiranim torbama ali sa patikama i u trenerkama, poneki hipster i u letnjem periodu gomila devojaka u cvetnim haljinama iz šezdesetih. Bilo da su došli na ručak ili koktele, svi izgledaju kao da su zapravo krenuli na jutarnju kafu. Takva opuštenost prija i zato je pravo uživanje sedeti baš ovde.

U toplim mesecima, bašta ovog kafe-restorana predstavlja mirno mesto, jednostavnih formi, sa klasičnim belim stolovima i stolicama. Jedino pogled na otvorenu letnju kuhinju i konobari koji šetaju okolo odaju da se radi o restoranu. U suprotnom bi prolaznici ulice Kralja Petra mislili da je reč o nečijoj privatnoj bašti. Unutrašnjost je takođe „udobna“. Gomila kućnih detalja stvara pravu „domaću“ atmosferu, kao da ste ušli u nečiji stan. Kako u unutrašnjosti, tako i u bašti postoji par dugačkih stolova koje ćete, osim ukoliko ste došli baš u velikom društvu, deliti sa nekim. Pa eto prilike da u Smokvici upoznate nekog zanimljivog.

Iako hrana nije ono glavno zbog čega se ide u Smokvicu, ovde itekako ima šta da se pojede. Na meniju su razne salate, tortilje, kesadilje i burgeri. Moj favorit je trio burger. Takođe, ponuda kolača je izvrsna.

Ono što će vas oduševiti na ovom mestu su razni kokteli, koji se ovde naručuju na bokale. Zato je najbolje da okupite ekipu i probate Mojito, Caipirinha-u ili neki drugi alkoholni koktel. Za „trezvenjake“ u ponudi je limunada sa mentom, vrlo prijatnog ukusa!

Probajte, sigurna sam da će vam se svideti!

Ocena za atmosferu: Devet
Hrana: Sedam

среда, 05. фебруар 2014.

Voulez-Vous


Jedan poziv je dovoljan da shvatite da ovo mesto obećava. Ljubazni menadžeri ostaviće vam sto po želji, a vaš br. telefona upisaće u imenik i svaki naredni put osloviće Vas po imenu, čime ćete steći utisak da je u ovom restoranu svaki gost bitan. Bilo da ste došli na piće ili ručak, ljubazni konobari će vas brzo i efikasno ugostiti.

Smešten u srcu Neimara, u okruženju parka koji ovom restoranu daje prijatnu atmosferu. Zelenilo koje se nalazi u bašti, veliki beli suncobrani na terasi za trenutak će vas odvesti daleko od gradske gužve. Stakleni zidovi, koji se preklapaju pružaju ugodan boravak u unutrašnjosti ovog mesta, čak i leti.

Ovaj restoran bi definitivno mogao da se opiše kao moderno, „fancy“ mesto gde se mogu videti lepi, sređeni gosti koji defiluju sa svojim skupim odelima, torbama, cipelama, satovima, a i oni koji bi to želeli da budu jer su cene pristupačne.

Pogled na meni i u startu dilema, šta naručiti. Selekcija hrane i pića je odlična. Bilo da ste se opredelili za neko jelo sa dnevnog ili stalnog menija, nećete pogrešiti. Veliki izbor bifteka, odležanih steak-ova, rozbratni, ramsteka, pilećeg i ćurećeg mesa, kao i ribe, sa izborom priloga po želji. Zapravo, na ovom mestu sve se može prilagoditi vašim željama. Sve možete dobiti! I ono što je najbitnije, svaki put kada se vratite ukus će biti baš onakav kakvim ga pamtite. Svoj obrok možete „zasladiti“ čašom dobrog vina, bilo da birate strana vina ili neko od vrhunskih domaćih i vina iz regiona, po pristojnim cenama.

Na odlasku, ljubazni konobari će vam se zahvaliti na poseti, otvoriti vrata, a menadžer će vas svaki put ispratiti pružajući vam ruku.

Nakon jedne posete ovom kafe restoranu bilo da ste došli na doručak, ručak ili večeru,  ili ste svratili na piće sa prijateljima, bićete izuzetno zadovoljni ambijentom, uslugom, kvalitetom i ukusom hrane. Poželećete da se vratite, a na meniju će vas čekati nova, zanimljivo kreirana jela kuvara, zbog čega vam ovo mesto nikada neće dosaditi.

Ne može mu se dati epitet vrhunskog restorana, jer ovo mesto i nije zamišljeno kao takav koncept. Ali jedno je jasno, ovi ljudi umeju da rade svoj posao.

P.S. Za sve Vas koji paze na liniju tu je i dijetalni meni! 

Preporuka: Obavezno posetiti! 
Ocena: Jaka sedmica!

понедељак, 03. фебруар 2014.

2.0 Dijagonala


U Centru grada, odmah pored hrama Svetog Save, u Skerlićevoj ulici, nalazi se kapija sa brojem 6 i kuća zanimljive arhitekture u kojoj se nalazi restoran 2.0 Dijagonala.  

Na ulazu se pomalo uplašim od mrtve svinje koju su postavili da visi naglavačke u jednom izlogu. Ne znam da li im je to stalna postavka ili sam samo ja imala sreću da naiđem baš tih dana, ali za moj ukus previše. Ljubazan konobar je primetio moju smučenu facu pa je krenuo da se šali, ne bi li malo izvadio situaciju. Prijatelju vrlo si ljubazan, ali meni i dalje dođe da pobegnem. Lagano se spuštam stepenicama na prvu „palubu“ pitajući se šta me dalje čeka. Ubrzo shvatam da je iznenađenje dana zapravo samo taj mrtav papkar i da sve ostalo deluje i više nego dobro. Moderan dizajn, prijatna atmosfera, fino osoblje…

U poslednje vreme je jako moderno od kuvera praviti umetnost. Umetnost je u ovom slučaju prava reč, jer konobar poslužuje nekakve hrskave pločice i dve tube nalik na tempere sa domaćim namazom od belog luka i pilećim pateom. Setila sam se bloka br. 5 iz osnovne škole. Slatko…

Na preporuku prijatelja naručujem ćevape. Iako sam sumnjičava, jer zaboga šta može da bude tako savršeno u ćevapima, ipak odlučujem se da probam. Ukus tih ćevapa je neverovatan! Skoro da ne verujem prvom zalogaju, ponovo lagano prinosim viljušku ustima. Svaka čast kuvaru! Obično su svi takvi pokušaji davno isprobani i izgustirani. Posluženi su u tučanom sudu sa zapečenim lepinjicama sa strane i urnebes salatom. Zalogaj se topi u mojim ustima, a ja zaboravljam na sve norme pristojnog ponašanja i umačem zapečenu, hrskavu lepinju u moču od ćevapa. Iako sada zvučim kao kamiondžija, verujte da su ovo najbolji ćevapi koje sam u životu jela. Mala napomena: Nakon ovakvog ručka mogu samo da odem kući na spavanje. Sledeći put sam opet naručila isto.

Preporuka za svakoga ko bi odveo strance da probaju našu hranu, a da pri tom žele da sede u modernom enterijeru.

Desert je nakon ovoga višak… Zapravo ko može, nek izvoli. Ja nisam probala.

Prijatno!

Hrana: MMMMM Za ćevape ocena deset!
Ukupan utisak: Osam