Странице

уторак, 23. децембар 2014.

Sugar and Spice

Rođena sam 86. Srećno vreme 70-ih ne poznajem, ali uvek rado slušam priče o toj šarenoj disko eri…Kad samo pogledam slike svojih roditelja u kariranim košuljama i zvonastim pantalonama… 
To je period u koji te vrati vremeplov zvani Sugar and Spice restoran, u Beogradu u starom hotelu Yugoslavia. Vesele 70-e ovde žive zahvaljujući „shining disco ball“ uređenju, strob svetlima, light show-u i ogledalima. Konobarice obučene u fudbalske dresove, na rolšuama klize oko stolova, nasmejanih lica spremne da vam objasne koncept ovog mesta… 

среда, 10. децембар 2014.

Restoran Salon 5

Ovo je priča o jednom Nikoli, njegovom životu i snu iz kojeg je nastao restoran Salon 5-„Personal Cuisine“, samo za vas. Vlasnika italijanskog restorana Salon 5 upoznali smo tokom posete ovom izuzetno zanimljivom mestu. Nakon što je proveo sedam godina kao šef jednog toskanskog restorana u Italiji, ovaj beogradski mladić rešio je da se vrati u rodni grad i Beograđanima pruži nešto do sada neviđeno.

субота, 06. децембар 2014.

Caffe Bašta Martaan



E ovo će biti malo drugačija priča. Za one kojima nije samo stalo do hrane, već uživaju i u atmosferi. Nekada je bilo jako važno biti sređen i skockan. Bili su tu Obilićev venac, "silikonska" dolina, splavovi. Nosile su se visoke štikle i kratke suknje… E, a onda smo ušli u razdoblje „Sex and the city“, postale su užasno popularne ogromne suknje do kolena uz šarene cipele, cvetnih dezena. 

субота, 22. новембар 2014.

Jerry Dedinje

Novobeogradski Jerry često posećujem. Blizu je, imam gde da parkiram, moj muž voli ovaj restoran, uveče imaju živu muziku, imaju sjajan doručak... Pa, red je bio da posetim i onaj na Dedinju.
Pomalo se osećam kao da sam gledala drugi nastavak sjajnog filma, koji baš i nije ispunio očekivanja. A zašto? E o tome razmišljam već par dana, i realan razlog nemam. Restoran Jerry na Dedinju je sjajan, smo što je meni opet ovaj sa naše strane reke draži. Enterijer je vrlo sličan, iste kićanke vise sa plafona, trosedi sa šarenim jastucima i slika male čivave Jerry je tu. Čak je i meni isti, a hrana jednakog kvaliteta-vrhunska.

понедељак, 03. новембар 2014.

Restoran Vatrenka


Ljudi su različiti… Vole različite stvari, pa tako i uživaju u različitim kuhinjama. Više puta sam od strane svojih prijatelja kritikovana kako pišem samo o „fancy“ mestima i nekim internacionalnim specijalitetima. I uvek se postavlja slično pitanje, kao šta fali našim jelima. Pa za sve vas koji obožavate ćevape, kolenice, kobasice, praseća, jagnjeća pečenja i želite da se dobro najedete domaćih gurmanluka, ja sam ovog vikenda posetila restoran Vatrenka. Da se razumemo, meni nije odgovaralo, što ne znači da je loše…Vratiću se na svoj stari izbor, a u međuvremenu Kaća ovo je samo za tebe!

субота, 04. октобар 2014.

Restoran Sakura

Bar&Lounge Sakura je još jedan u nizu sjajnih restorana napravljenih u Beton hali.  Kako je ime dobio po japanskoj reči za trešnjin cvet, nedvosmisleno vam je jasno da je u pitanju azijski restoran. Pomalo drugačiji koncept od onoga što očekujemo u Beton hali, ali to mu upravo daje čar. Malo izmešten od ostatka popularnih restorana, kao da žele da pokažu da su oni drugačiji. Ali samo malo drugačiji, a opet dovoljno poznat koncept. Pomireni istok i zapad. To je ono što ovom mestu daje pečat.
Odmah na ulazu, primetila sam  zadnji zid koji je urađen kao japanski paravan i obasjan mutno crvenom bojom.  Kao da je arhitekta želeo da ostavi utisak neke tajanstvenosti. Pao mi je na pamet neki akcioni film u kome se uvek iza takvih paravana nalaze kockarnice ili šta god već vaša mašta zamisli.
Sa menija za početak biram nezaobilazne tempura gambore i edamame, azijsku soju koju su mi preporučili prijatelji. U pitanju je sveža soja, koja izgleda kao plodovi boranije. Služe je sa krupnom solju i gricka se kao neko predjelo. Rečeno mi je da je izuzetno zdrava. Moj doživljaj? Pa, svakako preporučujem da probate. Mene nije oduševila, ali nije ni loša. Drago mi je da sam probala nešto novo, što do sada nisam imala prilike da jedem.
Nasi Goreng kao glavno jelo... Jelo koje je meni uvek u dragom sećanju jer sam deset dana u Indoneziji živela na njemu. Pirinač sa povrćem i mesom, balgo ljutksat...Do sada već znate da nisam ljubitelj ekstremne azijske hrane, i da uvek biram nešto makar malo poznato.
 I na kraju divan, divan, predivan dezert-Čokoladni tart sa džemom od đumbira i sladoledom od vanile. Sjajna kombinacija ukusa. Taman kad se proguta čokoladni zalogaj, u pozadini se oseti đumbir koji ubije presladak ukus čokolade-Idealno!
Preporučujem, kao i sva mesta o kojim pišem. Ovde možete doći ukoliko ste ljubitelj malo drugačije atmosfere, sjajne azijske kuhinje a možete i samo "prošetati" po koktel karti Sakure, uz nezaboravan i već previše puta opisivan pogled na reku.

Prijatno!


Ocena: Osam

четвртак, 28. август 2014.

Little Bay


Odavno sam čula za ovaj neobičan koncept restorana. Sada kada sam ga posetila, mogu samo da kažem da mi je žao što ranije nisam bila ovde. Kako sami za sebe kažu: „Little Bay je restoran u operi, ili opera u restoranu“. Tako i izgleda. Barokni stil sa zlatnim balkonima, crvenim zidovima, ukrašen draperijama koje podsećaju na pozorišne zavese. Jedinstven i svoj, zanimljiv i dražesan, ovaj restoran mi je dočarao Vivaldijevu Veneciju. Enterijer je napravljen taman tako da ne opterećuje, sa ukusom. Nažalost te večeri nije bilo koncerta, ali je moja mašta nakon samo 5 minuta zagolicana i znam da ću se uskoro vratiti da večeram uz zvuke poznatih opera.

Potraga za venčanicom je uvek pravo zadovoljstvo, naročito ukoliko se traži haljina za tematsko venčanje u „The Great Gatsby“ stilu. Četiri devojke šetaju gradom, obilaze salone i prodavnice. Probale su se razne haljine, čuli su se razna mišljenja. Poslednji put sam to radila kada sam tragala za svojom venčanicom. Sada sam ponovo osetila to uzbuđenje...Nakon divnog popodneva, sa osmehom na licu, ulazimo u Little Bay restoran, kako bismo podelile svoje utiske. Iako pripada potpuno drugom vremenu, ovo je idealno mesto za beskonačnu priču o haljinama i žiponima, o velu i cveću, savršenim cipelama i crkvi.

Izbor hrane prepuštam budućoj mladi, koja je ovde već poznati gost. Ljubazan konobar donosi rolnice sa dimljenom piletinom i pečurke zapečene sa mocarelom. Prvi zalogaj i jasno mi je da će me ovde pored ambijenta, očarati i hrana. Za glavno jelo biram salatu sa piletinom i avokadom. Savršeno začinjena mešavina povrća i piletine, baš po mom ukusu. Već razmišljam o tome, kako bi uz ovu hranu išla neka operska arija. Definicija hedonizama!

Preporuka svima! I vama koji mislite da je to „previše“, verujte mi taman je koliko treba. Zapravo je Little Bay prava mera. Ono nešto nesvakidašnje, ali ne preterano. Nešto novo i drugačije, ali ne i potpuno otkačeno. Mesto za sve vas koji smatrate da vam je Beograd mali, za vas kojima je dosadno da sedite na istim mestima, sa istim ljudima i u istoj atmosferi. Sada imate priliku da jedno veče začinite, i to u centru grada, u Dositejevoj ulici. A ja obećavam post sa jednog koncerta iz Little Bay-a. Do tada...

Prijatno!

p.s. Ivana je pronašla svoju temu, Dunja i Jelena možda barok može da bude vaša!

www.littlebay.rs

петак, 22. август 2014.

Monument kafe-restoran


Leto baš i nije bilo sjajno. Zapravo, imam utisak da nikako da počne. Verovatno ćemo u decembru imati sjajne sunčane dane. Da li i vas kiše deprimiraju?

Osim divnih, sunčanih dana na moru, beogradsko leto nekako provodimo „unutra“. Tržni centri su puni, jer ljudi žele da popiju kafu ili pojedu nešto bez bojazni da bi im svaki čas mogao zatrebati kišobran iznad glave. Bilo da ste u Ušću ili Delti, predah od šetnje možete napraviti u restoranu Monument. U vreme, ne tako davnih, studentskih dana bila sam redovan gost u ovom restoranu u ulici Admirala Geprata. Moram priznati da odavno nisam bila tamo, ali uvek nekako usput posetim lokale u tržnim centrima ili gradu.

Monument predstavlja koncept kafe-restorana koji je kod nas izuztno moderan. Znate ono, nešto između. Ne bih se baš uveče spremila da izađem na večeru u Monument, ali kada sam u prolazu obično odaberem i nešto za jelo sa njihovog menija.

U vreme ručka, moj izbor je jedna od obrok salata, najčešće je to Cezar. Za ljubitelje italijanske kuhinje može se naći i solidna piza ili pasta. Nije hrana u Monumentu nešto što će vas naterati da vam nepca gore, ali nije ni loša. Ovaj post ima za cilj da vam predložim gde možete nešto usput pojesti, bez puno razmišljanja, a da ne završite na nekom kiosku.

Ono što je meni u poslednje vreme privuklo pažnju je miris belgijskog vafla koji se širi iz renovirane, otvorene kuhinje Monument restorana u Delti. Moderan koncept otvorene kuhinje i ovde možemo da vidimo. Vrlo zanimljiv dizajn sa jarkim bojama i naslaganim voćem na policama, velikim lusterima u obliku kugla i palmama učiniće da zaboravite da ste u tržnom centru. Eh da, da se vratim na vafl (belgian waffle)... Biram zanimljivu kombinaciju vafla sa palačinkom i eurokremom i sladoledom. Palačinke su sečene na trakice i umotane u neki kao cvet koji se nalazi na vaflu. Ovaj dezert predstavlja noćnu moru za vaš struk, ali se u jednom tanjiru nalazi sve što ja volim! Ako ste i vi ljubitelji ove belgijske poslastice, navalite!


Prijatno!

Ocena: Šest
 
 

недеља, 13. јул 2014.

Salaš 137-Čenej


 Da znam, to nije u Beogradu...A ovo je blog koji piše o beogradskim restoranima. Dragi moji odvojite jedan dan i pobegnite iz beogradske buke na selo. Potreban vam je samo jedan dan i sat vremena vožnje. Priznaćete da zvuči primamljivo.

Divan salaš 137, nalazi se u mestu Čenej, pored Novog Sada. Divna priroda, park i konji... I domaća hrana, divna... predivna...Ovo mesto je sjajno i za porodice sa decom, a i ako želite da pobegnete na kratko iz grada sa nekim vama dragim. Možete šetati, jahati ili u mom slučaju gledati i maziti konje. Za decu je napravljeno igralište sa ljuljaškama, klackalicama i penjalicama. Pravi mali raj.

Prilaz kroz divan drvored, sa desne strane staza za treniranje konja i počinje film u glavi. Uvek se vrti neka Balaševićeva pesma, a noge poskakuju. Za nas koji nismo iz Vojvodine, doživljaj salaša je nekako uvek neki "film" iz Balaševićevog opusa.

Dvorište popločano ciglom, kuća na lakat, šareni karirani stolnjaci. Dočekuje nas ljubazan konobar sa širokim osmehom i razvučenim akcentom. Razume se, on čovek priča normalno, samo je meni seljančuri iz Beograda nešto u tom razvlačenju egzotično. Razvlačim osmeh i suzdržavam se da ne kažem - Ta mante! Bojim se da moje oduševljenje ne bi razumeo na pravi način, a ja sam samo srećna što vreme ovde kao da stoji. Nema buke, bar ne one koja smeta i nema stresa... Zato rakija od dunje za sve... Ah a tek meni...Odmah se setim "Al se nekad dobro jelo, baš". Danas me ne zanima dijeta, ni to što ću se vratiti kući sa par kila viška, moram da probam sve, u svačiji tanjir da zavučem njušku. Na stolu su: ćuretina sa mlincima, medena piletina, gulaš od srnetine sa sosom od višanja, domaći hlebac beli, popaj salata od svežeg spanaća, rinflajš sa raznim sosevima, domaća jagnjetina i bokal crnog i belog domaćeg vina. Svaki zalogaj je nova slika, a slike se smenjuju satima...

I tako sve dok neko ne kaže da je vreme da se krene kući i krene večito pitanje ko će da vozi...

Salaš raspolaže i sobama, koje moj muž zove "snašina i lalina soba", pa ako ikako možete sebi dozvoliti da ostanete dva dana, preporučujem. Ukoliko bude pala kiša, imaćete prilike i da vidite prave žabe koje skakuću oko vaših nogu dok gackate po toplim letnjim barama.

Ocena: Devet
Prijatno!
P.S. Sto u restoranu obavezno rezervišite, iako ste rezervisali sobu.



субота, 28. јун 2014.

Restoran Druga Piazza



Iako umalo da nam kiša poremeti planove, i te noći smo se spustili do reke. Beton hala kao centar svih gradskih dešavanja, opet je bila prvi i pravi izbor. Par novootvorenih mesta bili su na raspolaganju, a ovog puta izbor je pao na italijanski restoran Druga Piazza. Iako su vremenske prilike bile grozne, ovo mesto je bilo polupuno. Čitaj pažljivo polupuno ne poluprazno, što je za datu situaciju bilo pohvalno. Kao što već znate restorani u beton hali i nisu baš napravljeni da bi se tamo selo i jelo. Nekako je bitan i ambijent i atmosfera i da vidiš i budeš viđen, a uz to ukoliko možeš dobro i da pojedeš-sjajno! S tim u vezi, restoran Druga Piazza se savršeno uklopio u svoj komšiluk.

Klasičan već prepoznatljiv enterijer u ovom kraju. Prostran lokal sa otvorenom kuhinjom i terasom. Iako su zidovi ofarbani u crno, prostor izgleda veliko. U jednom uglu se nalazi otvorena kuhinja na čijem staklu su zalepljene slike svinja. Ne mogu reći baš da je simpatično, ali svakako mami osmeh. Recimo da je prava reč zanimljivo. Uz staklo su poređani dugi barski stolovi gde se možete smetiti i imati pogled na reku i prolaznike. A na zidovima i po stepeništu poređane su kutije sa vinima, kao u nekom magacinu...Uvek se zapitam kada je postao popularan taj koncept "baš me briga"? Nemojte me pogrešno shvatiti, ne kritikujem, ume da bude i simpatičan kada je doziran. Znam da su jedno vreme devojke u gradu furale takve frizure. Danas je sve više restorana u tom fazonu, kao mnogo smo cool i ne marimo baš previše gde će šta stajati, konbari nam nose starke, toaleti su nam ludi, zidovi neokrečeni... Ustvari sećam se tačno prvog otvorenog takvog kafića...Tada je tu izlazila samo opuštena ekipa, kao mnogo smo cool da bi se brinuli gde ćemo sedeti/stajati i kako izgledati. Par godina posle, svi se trude da furaju taj stil opuštene gradske face, pa i to postaje nekako nezanimljivo. Nego da se vratimo na temu..

Meni je klasičan italijanski, a te noći sam bila raspoložena za bisteka salatu, serviranu sa hrskavom italijanskom fokaćom (nešto kao pica hleb, preliven začinima i maslinovim uljem). O fokaći sam već pisala, a ko je nije probao do sada, toplo je preporučujem. Ljubazni konobar je preporučio crveno vino tri morave, vinarije Temet i nije pogrešio. Raduje me sve bolji kvalitet i veći izbor vina iz naših vinarija.

Uz par čaša, bilo je ovo vrlo prijatno druženje sa prijateljima...

p.s. Napomena: Nakon par čaša vina nađite nekog drugog (čitaj-manje pijanog) da vozi, vrlo lako mogu da vas zaustave organi reda!

Ocena: Osam!
Prijatno!

понедељак, 16. јун 2014.

Bizu restoran i sushi bar



Beogradsko leto ume da bude dugo i sparno. Uvek se iznenadim kako par stepeni čini neverovatnu razliku, tako sam sa novobeogradske vrućine pobegla malo na Senjak. U ulici Andre Nikolića nalazi se Bizu, restoran i sushi bar, deo brenda Sushi Box.

Na stolu se nalaze dva menija, oba odštampana na belom papiru i povezana velikom kancelarijskom štipaljkom. Maštovito? Izbor je fuzija azijske i internacionalne kuhinje, a u ponudi su i jela pravljena od organskih sastojaka. Kuver takođe ima svoj azijski i evropski "zalogajčić", a na stolu se pored escajga nalaze i štapići.

Na preporuku ljubazne konobarice (baš ljubazne) naručujem potaž od organskog paradajza, i "čekiram" evropski deo menija. Sam potaž nije loš, klasična paradjz čorba sa svežim bosiljkom i maslinovim uljem.

Uz čašu Malvazije Kozlović razgledam enterijer. Primećujem mešavinu različitih stilova koji su stalno negde blizu jedan drugome, ali nikako da se uklope. Za mene pomalo čudan koncept. Sa jedne strane moderan dizajn sa, u poslednje vreme vrlo popularnom, otvorenom kuhinjom. Tu je i zid od cigle sa metalnim policama i naslaganim praznim teglama. Sa druge strane sedimo na drvenim stolovima sa crno-sivim tapaciranim stolicama/foteljama...Toaleti su urađeni u nekom plavom mozaiku, nalik na parna kupatila. Svi detalji pojedinačno zanimljivi, ali na jednom mestu previše za moj ukus.

Stiže i glavno jelo, izabrano sa azijskog menija, Furai gambori. Naime reč je o gamborima pohovanim sa panko prezlama i posluženim sa tonkacu sosom (sos od soje i kečapa) i pirinčem na pari. Ovo je jedno ukusno i lagano jelo, idealno za sve koji bi da ostave mesta za dezert. Po preporuci prijateljice biram voćni tiramisu...Stvarno je za čistu desetku.


Prijatno!

Ocena: Sedam

Probajte!

субота, 07. јун 2014.

GO SUSHI


Sam koncept nije osmišljen kao restoran, ali zavređuje pažnju. Stvar je prosta...ljudi su napravili sushi za poneti. I to kakav suši. Sa pravom se usuđujem da kažem da ja lično bolji nisam jela. 

Otvaranje ovakvog koncepta u komšiluku naravno da je privuklo pažnju mog muža. Moram da priznam da nisam bila sigurna u isplativost ovog projekta, ali hej ovo je Srbija ovde svašta prolazi.

Malo po malo ljudi su počeli da rade ozbiljan posao. Ono što je bilo samo "dostava" i "za poneti", dobilo je par stolova u baštici ispred lokala, koji su sada stalno puni. Iza pulta tri suši majstora vredno rade. Tajna njihovog uspeha je jednostavna. Uvek ćete dobiti svež suši, pravljen pred vama, od najkvalitetnijih sastojaka. A raspoloženi su i da ćaskaju dok prave, tako da će vam vreme utrošeno da dobijete svežu hranu brzo proći. A meni lično je bilo i zanimljivo da vidim kako to nastaje suši.
 
Raznovrsan meni zadovoljiće svačije ukuse. Ukoliko ste rešeni da prvi put probate japansku kuhinju moja preporuka je Spicy miso losos supa (pazi ljuto!), nigiri-jegulja i moja omiljena mango maki rolnica sa gamborom, kokosom i krastavcem.

Probajte svakako! Svratite sa drugarima ili dragom osobom, ili napravite tematsku žurku kući! Vaši prijatelji će biti oduševljeni da probaju nešto novo. Verujte na reč, probala sam!

Prijatno!

Ocena: Osam!


среда, 28. мај 2014.

Campo de Fiori i jedno devojačko veče


Prošlog vikenda sam bila u malo drugačijem pohodu na italijanski restoran Campo de Fiori. Nisam tamo bila samo zbog hrane, u ovom slučaju atmosfera je ono što je bilo za čistu desetku. Prenosim mali delić iste.

U Skadarskoj ulici u Zemunu, ušla sam u mali, sređeni prostor ovog restorana koji mi je odmah zaličio na južnjačke konobe. Moje uzbuđenje odgovaralo je romantičnoj atmosferi, prvi utisak-sviđa mi se. Na zidovima slike cveća i lampice čije svetlo širi toplinu. U uglovima komodice i čiviluci.

Za drvenim stolom u uglu sedela je moja draga, prelepa kuma. Nedostajao je još cvet u kosi i baloni i devojačko veče je moglo da počne! Desetak dragih drugarica okačile su svoje bedževe, a konobarica je poslužila belo, čileansko vino. Čavrljanje u nedogled...Šminka, haljina, cipele, sve teme su bile aktuelne. Kako se vino trošilo, tako je osmeh "mladine ekipe" postajao sve glasniji.

Došlo je vreme i da se nešto pojede. Rolovano testo sa piletinom bila je sjajna kontra-ravnoteža popijenom vinu.  Sezonska salata i pileće meso povezano sosom na bazi majoneza u pizza testu. Lagan obrok za sređeno žensko društvo :)

Nakon restorana mi smo veče nastavile u kafani, ali to je tema za neki drugi blog. Definitivno se vraćam u ovaj restoran da probam još neko jelo sa njihovog bogatog menija. Vama preporučujem da mi se pridružite! A možda i vi poželite da za neko vaše malo okupljanje izaberete baš ovaj restoran.

Ocena: Osam

Prijatno!

субота, 10. мај 2014.

Shangrila

Stigao je i maj...Iako je vreme u aprilu obećavalo sunčano proleće, u maju nas je dočekalo par kišnih dana...I umesto da sada pišem o nekoj lepoj novoj gradskoj bašti, opisaću vam unutrašnjost novootvorenog kineskog restorana, u ulici Trešnjinog cveta. Čak im i adresa odgovara :)

Ukoliko od enterijera kineskog restorana očekujete crvene kićanke i zmajeve, to u restoranu Shangrila nećete videti. Ovo mesto je prilično elegantno i enterijer deluje skupo, a i cene su u skladu sa izgledom. Sedela sam u delu za nepušače za tradicionalnim kineskim rotirajućim stolom. U blizini je "VIP" deo, i iako mrzim ovaj izraz, moram da priznam da mi je ogroman rotirajući sto od masivnog drveta privukao pažnju. Za stolom može da sedi dvadesetak osoba, a u sredini stola se nalazi ogromna fontana. Iako moj opis zvuči kao kičerica, verujte da je ovaj sto prilično elegantan i idealan za neku poslovnu večeru ili neko privatno okupljanje.

Prolećne rolnice su meni uvek idealan početak u kineskom restoranu. Ovde ih prave sa svinjetinom i povrćem. Naša greška, nismo pitali. Ljubazni konobar se skoro zagrcnuo kada je čuo da ne jedemo svijetinu pa se odmah ponudio i da naprave samo sa povrćem. Malo se opustio kada smo mu rekli da naše izbegavanje svinjskog mesa nije religioznog karaktera.

Nakon fijaska sa rolnicama (koji je bio isključivo naša krivica), idealno je legla kukuruzna supa sa belancem. Kako sam na par mesta jela nekoliko varijacija ove azijske supe, mogu da zaključim da je njihova prilično dobrog ukusa...U prevodu nije ljuta, pa je pristupačna svima. Za glavno jelo na rotirajućem stolu se našla piletina s povrćem u čeličnom tanjiru i piletina sa kikirikijem i naravno uz to beli pirinač. Iako je meni ovog restorana prebogat, prvi put volim da jedem nešto poznato. Ova dva jela su klasika kineske kuhinje i takvog su i ukusa.


Iako sve pohvale restoranu Shangrila, nažalost moram da primetim da je mesto bilo poluprazno. Zašto? Ne znam.

Preporučujem: Svima koji vole specijalitete kineske kuhinje, a spremni su za to i da plate.

Ocena: Osam.

среда, 23. април 2014.

Restoran Franš

I kako sami za sebe kažu ovo je restoran koji pamti mnoge proslave, rođendane, poslovne događaje, svadbe...Generalno ovo je mesto raznih prestoničkih dešavanja i mesto gde se rado okuplja beogradska politička, estradna i ostala elita i „elita“.

Mesto je samo po sebi simpatično. Dugačke stepenice vode do velike bajkovite bašte, skrivene u centru grada. Za par sekundi sam uspela da pobegnem od užurbanih lica studenata koji žure na svoja predavanja i saobraćajne buke koja dopire sa autoputa. Na ulazu nas dočekuje hostesa, zatim nas konobar vodi do stola, sve po pravilima službe. Unutra su zadržali stil 60-ih godina prošlog veka, sa velikim lusterima i zelenim tepihom.

Meni restorana „Franš“ sadrži kako domaće tako i internacionalne specijalitete. Ali da počnemo od početka. Kuver: naseckana šargarepa i krastavac začinjeni sa čini mi se susamovim uljem. Nakon toga konobar mi toplo preporučuje divan potaž od organskih sastojaka. Hvala preskočiću... Postalo je jako popularno da jedemo hranu bez glutena, bez GMO i naravno organsku! No da se vratim na temu... Nakon nagovora ipak pristajem da probam taj magičan potaž od organskog zelja, koprive, maslačka i sremuša (divlji luk). Potaž je dobar, ukus pomalo vuče na spanać i zaista se blago oseća luk. Sada mi i nije krivo što me je konobar naterao da ga probam.


Glavno jelo biram iz bogatog posnog menija. Bilo da ste religiozni, ili da držite dijetu, ili iz bilo kog drugog razloga ne želite da jedete meso, posni tanjir je sjajan izbor. Tanjir izgleda baš onako kako su vam verovatno bake pričale kako treba jesti. Kuvano povrće, zeleno, žuto, belo, narandžasto... U sredini se nalazi posuda sa prebrancem, a sa strane posna punjena paprika. Svaka čast kuvaru za ideju, ovaj pasulj baš daje ukus ovom jelu, upotpunjuje nedostatak mesa. U suprotnom, recimo da bi ovo bio jedan baš zdrav obrok, a takvog bi bio i ukusa.


Preporučujem onima koji vole da su u centru dešavanja.

Ocena: Devet.

Prijatno!


недеља, 06. април 2014.

Pizza Bar



Verujem da je većina stanovnika Novog Beograda, svi zaposleni u blizini a i poneko sa strane barem jednom svratio u Pizza Bar. Ako ništa drugo, onda ste barem naručili pizzu preko telefona. Iako ovo mesto ne spada u klasičan restoran, možda je čak i neka varijanta malo boljeg fast-food restorana, na vašu molbu pišem o njemu.

U Bulevaru Mihajla Pupina nalzi se ovo, pre svega "udobno" mesto. Ulazim u enterijer jarkih boja sa gomilom detalja na policama i velikim, udobnim foteljama zbog čega ovo mesto podseća na nečiju dnevnu sobu. Prva pomisao je "toplo". More užurbanih lica, poslovno obučenih koriste svoju polučasovnu pauzu. A tu su i opušteni studenati koji ovde kuliraju. Zbog gužve i sveopšteg meteža i konobari su užurbani, ali daleko od toga da su neljubazni. Trude se da me smeste za sto sa najviše mesta, jer ja kao i obično vodim svoju bebu i njena ogromna kolica. Možda dolazak ovde sa bebom i nije najsjajnija ideja. Dolaze lepi dani, možda je bolje da sledeći put sačekam sunce pa da sednem u baštu, tamo će verovatno biti više mesta.

Za sve ljubitelje najpopularnijeg italijanskog jela ovde je raj. A za one koji ipak ne vole pizzu ili žele malo zdraviji obrok mogu da biraju između salata i potaža a tu je i mesni meni.

Već znam šta želim. Danas zaboravljam na dijetu. Biram pizzu sa začinjenom piletinom i naravno "Chicago style" testo. Pa kad je bal, nek je oficirski. Ukus mi je već dobro poznat. Pikantna piletina sa sirom, pečurkama i lukom i debelo testo. Još jednom napominjem luk... Pored začinjene piletine i debelog, "masnog" testa, luk na ovoj pizzi predstavlja šlag na torti. Naravno ne želite da se ljubite nakon ovakvog obroka. I dajte sebi vremena da se oporavite od ove pizze. Možda do kraja dana nećete ništa više jesti.

I nema šta dalje da se puno piše, pizza je dobra, izbor je veliki. Zato preporučujem da posetite za neki onako neobavezan obrok, kada ste u prolazu ili vas mrzi da se sređujete za neko "fancy" mesto. A možete i da naručite, ukoliko vaš mrzi da kuvate ili izlazite iz kuće.

Ocena: Šest...
Prijatno!

петак, 28. март 2014.

Zapata Ciudad



Ovog vikenda, čini se da su lepo vreme rešili da iskoriste svi Beograđani. Ne znam kakva je situacija bila na drugim popularnim lokacijama, ali je Knez Mihailova ulica bila prepuna. Parking se jedva našao, a onda smo uplovili u reku ljudi i sa njima se lagano njihali do željene destinacije. Na celu tu gužvu samo nam je nedostajao stampedo devojčica koje su organizovano šetale, vriskale i vikale, noseći nekakve transparente. Kažu fanovi mlađanog Bieber-a. A jel? Pa, neka im bude. Bar nam život nije dosadan.

Za ručak biram novi restoran iz lanca Zapata. Zapata Ciudad se nalazi u centru grada, u ulici Vuka Karadžića. Hmmm a ona stara Zapata kod Vukovog spomenika, simbolično? Ostavljen nam je sto u bašti, sa kojom moram da priznam nisam baš oduševljena. Generalno bašte u centru grada i nisu neke... Ni sama ne znam šta mi smeta. Obična bašta sa drvenim stolovima i drvenim stolicama, ni po čemu drugačija od ostalih bašta u centru grada. Ljubazan konobar rešio je naš problem, i očas smo se našli unutra. Unutrašnjost je prava meksička, papričice kao već prepoznatljivi zaštitni znak ovog mesta, kaktusi, spisak koktela na zidu i masivni lusteri od kovanog gvožđa.
                            
Zapata je klasičan meksički restoran, pa je im je i takav meni. Na prvi pogled ne znam za šta bih se odlučila. Virim i na stolovima oko sebe vidim gomilu šarene hrane. Mmm sve deluje tako primamljivo. Crveno i žuto preovladava. Na meniju stoji napomena da sva hrana može da bude blaga ili ekstra ljuta. Za početak biram supu-potaž dana od mešanog povrća, poslužen sa naćos čipsom. Bojim se pikantnosti tog potaža, ali stiže blago-ljutkasta supica koju u principu može da jede svako. Za početak zadovoljna...

Za glavno jelo biram "Fajitas al gusto". Ovo nacionalno meksičko jelo se sastoji od mesa, koje vam posluže na pirinču, tortilje koju dobijete zasebno i pet vrsta soseva-tapasa, u posebnim činijicama. Posluženi su salsa sos, gvakamole sos, sos od topljenog sira, tapas sa paprikama i tapas sa paradjzom i lukom. Izabrala sam juneće meso i počinjem da ređam svoju tortilju onako kako meni to odgovara. Ukus ispunjava moja očekivanja.  

Čini se da u Zapati neguju pravu meksičku kuhinju, onu "uličnu". Jela su im ukusna i autentična, prava meksička. Obično u restoranima jedemo hranu koja je prilagođena ukusima našeg podneblja. Zato je ovo mesto dopadljivo i posebno.

Na kraju sam prijatno iznenađena računom. Uz dve čaše crnog vina, račun je veoma pristupačan. Eto prilike i za one koji vode računa o budžetu da se malo opuste i uživaju u meksičkoj hrani po više nego pristojnim cenama.

Ocena: Osam
Preporučujem-SVIMA!
Prijatno!






петак, 07. март 2014.

Public


„Divno“ kišovito nedeljno popodne. Čisto da nas podseti kako smo se prerano poradovali proleću. Kosančićev venac, kaldrmisana ulica, kojom su nekada vozili „Maratonci“, zgrada Rektorata umetnosti, kišobran i gumene čizme.

Spuštam se stepenicama u restoran Public, restoran od kojeg očekujem pre svega sjajan pogled. Sto pored prozora i pogled koji umesto očekivanog oduševljenja budi neku tugu. Mutna reka, zapuštena stovarišta, automobilske gume, prazan kej, kran u luci Beograd i kiša koja lije na ovaj pomalo zapušteni deo grada. U daljini se vidi zatvoreni Muzej savremene umetnosti koji dodatno potpiruje već letargičnu atmosferu. Baš sam izabrala dan da uživam u pogledu? Čak je i Karađorđeva ulica prazna, bez uobičajene saobraćajne gužve. Tek prođu po neka kola. Drago mi je što se nalazim unutra, u toplom. Kada malo bolje pogledam, možda to i nije ono što sam očekivala, ali ima u tom pogledu nešto zanimljivo...umetnički.


Kao i mnoga mesta i ovaj restoran ima otvorenu kuhinju. Sa zidova visi razno kuhinjsko posuđe, a u uglu je peć sa vatrom. Pored kuhinje je šank i iza šanka pomalo retro crvena mašina za sečenje mesa. Ovo bih inače smatrala nevažnim detaljem, ali kako u poslednje vreme u svakom restoranu naletim na identičnu crvenu mašinu za sečenje mesa, čini se da je postala vrlo popularna među beogradskim ugostiteljima. Moraću malo da istražim o čemu je reč. Na zidovima su jarke slike nekih kao strip junaka. Da budem iskrena nisam sigurna da znam kojem pravcu umetnosti te slike pripadaju, ali su za oko običnog čoveka simpatične.


I dok u pozadini svira neka španska melodija konobar donosi kajmak, sušeni paradajz i masline. Dobar početak. Na meniju je klasična restoranska ponuda. Nama je privukao pažnju fiorentina steak. Sočno meso sa T-bone steak-a, odležalo 25 dana servirano sa hrskavim povrćem iz voka i palentom. Kao dodatak poslužene su tri vrste soli: krupna bela, havajska i crna. 
U laganoj, mirnoj atmosferi pijuckam Cuvee i uživam u tišini nedeljnog ručka. Malo „sunca“ u ovaj kišoviti dan vratio je dezert u obliku raznih slatkiša upakovanih u simpatične teglice :) Njam! 

I za kraj nakon divnih, začinjenih jela valjalo bi oprati zube, naročito ukoliko postoji mogućnost da ćete se sa nekim ljubiti. Ne brinite se, u toaletu restorana Public naći ćete četkicu za zube :).

Preporučujem! 

Ocena: Osam 

www.restoran-public.rs